MAMULA (2014) - KRITIKA

MAMULA (2014)

Reditelj Milan Todorović kreirao je Mamulu po uzoru na holivudsku B-produkciju, ali i na neke letnje bolkbastere i danas kultne klasike horora, i napravio korak napred za srpsku kinematografiju, uspevajući u onome što mu je bila namera: da napravi film sačinjen od devedeset minuta čiste zabave.

Mamula / The Nymph. Režija: Milan Todorović. Scenario: Barry Keating, Milan Konjević, Marko Backović. Direktor fotografije: Dimitrije Joković. Montaža: Filip Dedić. Scenografija: Ivan Denić. Muzika: Nikola Jeremić. Kostimografija: Jelena Đorđević. Uloge: Kristina Klebe, Franco Nero, Natalie Burn, Dragan Mićanović, Miodrag Krstović, Slobodan Stefanović, Sofija Rajović. Trajanje: 88 min. Produkcija: Viktorija film, Beograd / Talking Wolf Productions, Pančevo / Jerry Catering Service, Beograd / Digitalkraft, Beograd / Media Plus, Beograd.

Zemlja i godina proizvodnje: Srbija, 2014.

Mamulu sam gledao u okviru 38. festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, u velikom amfiteatru, okružen mnogobrojnim meštanima, ljudima koji su došli da usput obiđu festival, neinformisani o tome kakav će film gledati. Roditelji sa decom, penzioneri, klinci koji su se provukli bez karata, koristeći se onim jednim putićem koji samo oni znaju... Međutim, većina publike nije očekivala horor film. Po pojavi sirene ubice, zavladao je muk. Scene smrti protagonista izazvale su napetost i rastrojstvo u publici, a oni sa osetljivijim sluhom mogli su čuti šapate starijih: "Pa ovo je pravi horor!", i dece koja su prvi put suočena sa filmom strave i užasa. Isto kako je sukob sa iskonskim zlom propraćen strepnjom, tako je i istrajavanje heroja propraćeno aplauzom i ovacijama, dokazujući da je Mamula postigla željeni efekat: da publici pruži čistu letnju zabavu, neuslovljenu staležom, raspoloženjem, životnim dobom ili obrazovanjem.

Mamula prati par američkih turistkinja, Keli (Kristina Klebe) i Lusi (Natalie Burn), i njihove domaćine, Alexa (Slobodan Stefanović) i Bobana (Dragan Mićanović), dok istražuju obale Boke Kotorske, ispijaju koktele, brčkaju se u minijaturnim kupaćim kostimima i skaču uz letnju muzikicu, pružajući gledaocima sve čari leta. Idilu ruši zlo iz antike, mitska sirena, biće koje odvlači muškarce u propast, namećući im svoju volju. Pojava sirene primorava naše heroje da stave svoje ništavne nesuglasice na stranu, u pokušaju da prežive.

Takva kakva je, priča Mamule predstavlja klasičan, školski razvitak fabule ispunjene pravilno najavljenim obrtima i razrešenjem, što bi mnogi nazvali klišeom. To određenje možemo prihvatiti samo ako kliše shvatimo kao nešto najstandardnije i ujedno najbolje što je opstalo u dve hiljade i sedamsto godina dramske tradicije, i ako ponavljanje formule shvatimo kao deo zabave. Film se i u drugim elementima služi žanrovskim konvencijama i pop-kulturnim referencama, osobito kada napetost potere rešava kamerom u pokretu, a jezovitost ambijenta dalekim totalima i nautičkim pasažima. Iz internacionalne glumačke postavke izdvajaju se legendarni Franco Nero (Franco Nero), dobro poznat svakom ljubitelju filma kao prva inkarnacija čuvenog Đanga, i Dragan Mićanović, koji je svakako zaslužio ulogu u najavljenom nastavku ovog filma.

Uprkos užitku i zabavi koju Mamula pruža, sitne greške sprečavaju ovaj film da u punoj meri realizuje svoj potencijal. Često korišćenje kamere u pokretu zna da preoptereti gledaoce, ne dozvoljavajući im da sagledaju celu dubinu kadra, ponekad čak izazivajući i efekat sličan glavobolji. S obzirom na veliki broj scena smeštenih na brodu, moguće je da je simulacija glavobolje i mučnine bila svesna namera Milana Todorovića, ali je čak i tad banalna, pogotovo za film ovog tipa. Prisutno je i par dramaturških propusta, poput trenutka u kom shvatimo da Aleks, iako mu je Keli jedna od najboljih prijateljica s kojom je išao na koledž, nije upoznat sa njenim strahom od vode. Još jedan od propusta je i magloviti idejni plan, koji iako prisutan – u filmu se kaže da je na ostrvu Mamula tokom II svetskog rata bio fašistički zatvor/logor, te da su komunisti posle rata na ostrvu pronašli zlu sirenu, ali je jedan od njih (Miki Krstović) odlučio da je hrani sve te godine – nije dovoljno razvijen, tako da na kraju ostaje nejasan čak i pažljivijim gledaocima.

Ipak, Mamula predstavlja značajno delo u srpskim okvirima: ne samo jer uspeva da replicira status filma najuticajnije i najveće kinematografske tradicije na svetu, već i stoga što pruža nadu velikom broju mladih stvaralaca da će jednom i oni sami imati priliku da snime film ovog tipa.

Andrija Lakić

(Kritika je nastala u Školi dramaturgije „Slobodan Stojanović“, u okviru 38. Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji.)