|
Reditelj Goran Marković o nagradama, „belom talasu“, prvom zajedničkom projektu sa Rajkom Grlićem i Lordanom Zafranovićem: Omnibus kao tačka na jedno doba, shvatanje filma, sudbine autora.
Na predstojećem Međunarodnom filmskom festivalu sportskog filma na Zlatiboru, Goranu Markoviću svečano će biti uručena Nagrada za životno delo.
Tako će reditelj koji je studije režije upisao iz čistog snobizma
(„ništa nisam znao o toj profesiji, osim što sam gledao nekoliko filmova
Miloša Formana“), mnogobrojnim domaćim i inostranim nagradama koje ima
(više od trideset), dodati i priznanje za životno delo. Filmsku „banku“
Gorana Markovića čini oko 50 dokumentarnih i 14 igranih filmova, od
kojih su mnogi ušli u antologiju jugoslovenskog i srpskog filma („Bez
naziva“, „Specijalno vaspitanje“, „Nacionalna klasa“, „Variola vera“,
„Već viđeno“, „Sabirni centar“, „Urnebesna tragedija“, „Srbija, godine
nulte“...), i oko 12 filmskih scenarija.
Umetnik koji smatra da „neuspesi čeliče, a da uspesi korumpiraju i uvek deluju pomalo sumnjivo“, govori za Večernje novosti o priznanjima, generaciji „praških đaka“ kojoj pripada, „crnom“ i „belom talasu“.
Kao umetnik koji je svojevremeno pobacao skoro sve svoje
nagrade, koji smatra da ih niko ne pamti, a da ostaju samo filmovi, kako
doživljavate priznanje za životno delo?
- Šta da kažem... S jedne strane, milo mi je. S druge, čini mi se da je još rano za rezime. Nisam još, što se kaže, „okačio kopačke o klin“. Takođe, voleo bih da taj mladi festival na Zlatiboru postane važan, značajan. Koliko znam, u svetu nema takvog. Uzmimo da je ova nagrada moj doprinos filmovima o sportu. Ja sam jedan napravio, „Nacionalna klasa“, i on mi je doneo mnogo uspeha. I lične satisfakcije.
Uzbudljivim stilom, mešavinom tragičnog i komičnog, napravili ste filmove koji su estetski važni, ali su i svojevrsna svedočanstva o društvenim ambijentima i nama samima. Šta je danas za vas najvažnije u filmskoj profesiji, i šta je suština filma?
- Filmovi su svedočanstva o vremenu u kome su nastali. Ništa kao film ne može oslikati kako su ljudi u određenoj epohi mislili, šta su radili, šta su osećali...Kada pomislite na pedesete godine dvadesetog veka, onda je dovoljno da pogledate neki od filmova Daglasa Sirka i da vam sve bude jasno. Za kratko vreme, savršeno kondenzovan zapis o tom dobu. I ja sam se trudio da svaki od mojih filmova, ma kako bili stilski ili žanrovski različiti, ostane mali zapis o vremenu koje nestaje, koje se zaboravlja. Ponešto od toga je preteklo. Kada mi neko pomene neki od mojih filmova posle skoro četrdeset godina od kako su nastali, onda smatram da nisam badava „stucao“ toliko snergije u njih.
Novi film, omnibus „Nirvana“, trebalo bi uskoro da radite sa Rajkom Grlićem i Lordanom Zafranovićem. Možete li nešto više da kažete o vašem prvom zajedničkom projektu?
- Ideja za taj film, koji je tek u fazi povoja i prilično neizvestan, potiče od našeg zajedničkog profesora, oskarovca Elmara Klosa. On je voleo Jugoslaviju, voleo Jadran, i oduvek je smatrao da mi, kao generacija, treba da uradimo nešto zajedno, najbolje duž Jadrana. Lordan, koji je Dalmatinac, najzad se osmelio da to proba da realizuje. Mi ostali smo, naravno, to oberučke prihvatili ali, kažem, još nije gotov scenario, nismo se ni sastali da o svemu popričamo... Videćemo.
Šta bi moglo da znači to prvo okupljanje reditelja koji su
praški đaci kojima je Milan Kundera predavao književnost 20. veka, koji
su šezdesetoosmaši čiji su filmovi ušli u evropske filmske antologije, i
koji su do danas ostali jugoslovenski reditelji, a privatno veliki
prijatelji?
- Moram to prevaliti preko usta: ovaj projekat je nekako - testamentaran. Ako ništa drugo, stavlja tačku na jedno doba, shvatanje filma, na različite sudbine nekoliko autora koji su jedno vreme živeli i osećali zajedno. Mi nikada nismo kao autori ličili jedni na druge, ali smo u srcima nosili isto viđenje sveta, pravde, istorije, i čega sve ne. Našli smo se u jednom trenutku na dobrom mestu, u dobro vreme, i to nas je zbližilo.
Ako je „crni talas“ obeležio jednu našu društvenu i političku epohu, da li se može reći da je vaša generacija čeških đaka donela „beli talas“, i u čemu je razlika između dva filmska pravca koja su našu kinematografiju proslavila u svetu?
- Razlika između hrabrih autora „crnog talasa“, koji su teško platili svoju odvažnost, i nas je u tome što smo mi probali istu stvar, ali ne otvoreno, već zavijenu u alegorije. Naši filmovi su bili zabavni i ne manje subverzivni, ali okrenuti bioskopu, a ne sudskoj dvorani. Mi smo gajili strahopoštovanje prema Žiki Pavloviću, Makavejevu, Žilniku, ali smo probali da nastavimo drugim putem. Znate, okolnosti takođe mnogo utiču na izgled, pa i na smisao filma.
Čitava vaša generacija „praških đaka“ pokazala je da je važno kako snimati, ali i kako živeti. Koliko su umetnici na ovim prostorima uspeli da budu istiniti, hrabri i vredni poštovanja, i koliko je danas prisutan stav da između estetike i etike stoji znak jednakosti?
- To je lično pitanje, lični problem. Znam mnogo genijalnih umetnika koji su loši karakteri. Nije rečeno da umetnik privatno mora biti idealan čovek. Ali, za mene je važno kako živim. Jedno od mojih najvećih ostvarenja je činjenica da nikada nisam uradio bilo šta prljavo, kukavički, neljudski. Na to sam ponosan.
Goli otok ostao je tajna
U poslednjem filmu „Falsifikator“ bavite se 1968, početkom raspada SFRJ koji je počeo bombom u beogradskom bioskopu „20. oktobar. Poznata je i vaša dugogodišnja želja da snimite film o Golom otoku. Da li su ove teme ključne za shvatanje ovog vremena?
- Da. O 1968. je skoro sve rečeno, o Golom otoku skoro ništa. Na taj projekat sam potrošio 1992. i 2013. godinu, dva puta sam pokušao da nađem sredstva za taj film. Bezuspešno. Odustajem. Žao mi je, sreo sam mnogo mučenika sa Golog otoka, većina onih koji su mi ispričali užasne stvari o tom gulagu, u međuvremenu je umrla. Do raspada Jugoslavije, to je možda najznačajniji događaj u toj već nepostojećoj zemlji. Bilo je važno da se to snimi. Žao mi je što nije...
Izvor: Večernje novosti
Reditelj Goran Marković o nagradama, „belom talasu“, prvom zajedničkom projektu sa Rajkom Grlićem i Lordanom Zafranovićem: Omnibus kao tačka na jedno doba, shvatanje filma, sudbine autora.
Foto: Tanjug / Filip Kraincanic
Umetnik koji smatra da „neuspesi čeliče, a da uspesi korumpiraju i uvek deluju pomalo sumnjivo“, govori za Večernje novosti o priznanjima, generaciji „praških đaka“ kojoj pripada, „crnom“ i „belom talasu“.
|
- Šta da kažem... S jedne strane, milo mi je. S druge, čini mi se da je još rano za rezime. Nisam još, što se kaže, „okačio kopačke o klin“. Takođe, voleo bih da taj mladi festival na Zlatiboru postane važan, značajan. Koliko znam, u svetu nema takvog. Uzmimo da je ova nagrada moj doprinos filmovima o sportu. Ja sam jedan napravio, „Nacionalna klasa“, i on mi je doneo mnogo uspeha. I lične satisfakcije.
Uzbudljivim stilom, mešavinom tragičnog i komičnog, napravili ste filmove koji su estetski važni, ali su i svojevrsna svedočanstva o društvenim ambijentima i nama samima. Šta je danas za vas najvažnije u filmskoj profesiji, i šta je suština filma?
- Filmovi su svedočanstva o vremenu u kome su nastali. Ništa kao film ne može oslikati kako su ljudi u određenoj epohi mislili, šta su radili, šta su osećali...Kada pomislite na pedesete godine dvadesetog veka, onda je dovoljno da pogledate neki od filmova Daglasa Sirka i da vam sve bude jasno. Za kratko vreme, savršeno kondenzovan zapis o tom dobu. I ja sam se trudio da svaki od mojih filmova, ma kako bili stilski ili žanrovski različiti, ostane mali zapis o vremenu koje nestaje, koje se zaboravlja. Ponešto od toga je preteklo. Kada mi neko pomene neki od mojih filmova posle skoro četrdeset godina od kako su nastali, onda smatram da nisam badava „stucao“ toliko snergije u njih.
Novi film, omnibus „Nirvana“, trebalo bi uskoro da radite sa Rajkom Grlićem i Lordanom Zafranovićem. Možete li nešto više da kažete o vašem prvom zajedničkom projektu?
- Ideja za taj film, koji je tek u fazi povoja i prilično neizvestan, potiče od našeg zajedničkog profesora, oskarovca Elmara Klosa. On je voleo Jugoslaviju, voleo Jadran, i oduvek je smatrao da mi, kao generacija, treba da uradimo nešto zajedno, najbolje duž Jadrana. Lordan, koji je Dalmatinac, najzad se osmelio da to proba da realizuje. Mi ostali smo, naravno, to oberučke prihvatili ali, kažem, još nije gotov scenario, nismo se ni sastali da o svemu popričamo... Videćemo.
- Moram to prevaliti preko usta: ovaj projekat je nekako - testamentaran. Ako ništa drugo, stavlja tačku na jedno doba, shvatanje filma, na različite sudbine nekoliko autora koji su jedno vreme živeli i osećali zajedno. Mi nikada nismo kao autori ličili jedni na druge, ali smo u srcima nosili isto viđenje sveta, pravde, istorije, i čega sve ne. Našli smo se u jednom trenutku na dobrom mestu, u dobro vreme, i to nas je zbližilo.
Ako je „crni talas“ obeležio jednu našu društvenu i političku epohu, da li se može reći da je vaša generacija čeških đaka donela „beli talas“, i u čemu je razlika između dva filmska pravca koja su našu kinematografiju proslavila u svetu?
- Razlika između hrabrih autora „crnog talasa“, koji su teško platili svoju odvažnost, i nas je u tome što smo mi probali istu stvar, ali ne otvoreno, već zavijenu u alegorije. Naši filmovi su bili zabavni i ne manje subverzivni, ali okrenuti bioskopu, a ne sudskoj dvorani. Mi smo gajili strahopoštovanje prema Žiki Pavloviću, Makavejevu, Žilniku, ali smo probali da nastavimo drugim putem. Znate, okolnosti takođe mnogo utiču na izgled, pa i na smisao filma.
Čitava vaša generacija „praških đaka“ pokazala je da je važno kako snimati, ali i kako živeti. Koliko su umetnici na ovim prostorima uspeli da budu istiniti, hrabri i vredni poštovanja, i koliko je danas prisutan stav da između estetike i etike stoji znak jednakosti?
- To je lično pitanje, lični problem. Znam mnogo genijalnih umetnika koji su loši karakteri. Nije rečeno da umetnik privatno mora biti idealan čovek. Ali, za mene je važno kako živim. Jedno od mojih najvećih ostvarenja je činjenica da nikada nisam uradio bilo šta prljavo, kukavički, neljudski. Na to sam ponosan.
Goli otok ostao je tajna
U poslednjem filmu „Falsifikator“ bavite se 1968, početkom raspada SFRJ koji je počeo bombom u beogradskom bioskopu „20. oktobar. Poznata je i vaša dugogodišnja želja da snimite film o Golom otoku. Da li su ove teme ključne za shvatanje ovog vremena?
- Da. O 1968. je skoro sve rečeno, o Golom otoku skoro ništa. Na taj projekat sam potrošio 1992. i 2013. godinu, dva puta sam pokušao da nađem sredstva za taj film. Bezuspešno. Odustajem. Žao mi je, sreo sam mnogo mučenika sa Golog otoka, većina onih koji su mi ispričali užasne stvari o tom gulagu, u međuvremenu je umrla. Do raspada Jugoslavije, to je možda najznačajniji događaj u toj već nepostojećoj zemlji. Bilo je važno da se to snimi. Žao mi je što nije...
Izvor: Večernje novosti
No comments:
Post a Comment